Kažu da NE PUŠTAŠ NEKOG AKO GA STVARNO VOLIŠ!

Kažu da ne puštaš nekog ako ga stvarno voliš.

Ali baš zato što sam te volela sam te tako lako i pustila. Ne bi ti poželeo da odeš da si bio srećan. Ne bi bio ništa srećniji ni da sam te zadržala, niti bih ja bila srećnija. Previše je razlika bilo između nas. Od početka osuđeni na propast. Bili smo dva kraja istog kanapa. Katkad bi se u čvor vezali i tako isprepletani bili srećni, ali prečesto je svako od nas vukao svoj kraj na svoju stranu.

Shvatam sada, da i pored ljubavi koje je bilo između nas, nama nikada nije bilo suđeno. Taj kanap je pre ili kasnije morao da pukne. Pomislim da smo bili pravi ljudi u pogrešno vreme. Premladi da se vežemo, previše ponosni da to priznamo, preglupi da nađemo prave reči da se dogovorimo a previše jaki da popustimo. I vukli smo, cimali taj kanap dok se nije desilo ono što je od početka bilo neizbežno.

Svako je otišao na svoju stranu. I još uvek nam se ponekad putevi ukrste, a mi kakvi jesmo nismo mogli ni da zaboravimo ni da se zamrzimo. Pa kada se sretnemo, kao da se nismo nikada ni razdvojili, nesvesno nastavljamo po starom. Samo na kratko se prisetimo svega, i opet svako nastavi svojim putem, ponovo. Pravi ljudi u pogrešno vreme. Premladi, još uvek zeleni, previše različiti a toliko isti.

Izvor: tragmudrosti