NE ŠALJI MU PORUKU: Nisi na ofingeru, pa da te on uzima i ostavlja!

Ovo je ISPOVEST RAZOČARANE DEVOJKE koja će promeniti vaš život! Kako je jedna rečenica u klupskom toaletu promenila sve…

Te večeri sam izašla sa prijateljima u provod, a da bih sprečila njihovu osudu, otišla sam do toaleta da bih poslala poruku. Izvadila sam telefon i krenula da kucam. Pre nego što sam je poslala, iz nekog razloga sam podigla pogled i videla natpis na vratima koji mi je otvorio oči.

Pisalo je: “Nemoj da mu šalješ poruku”.

Ukoliko treba da krijete od svojih najbližih da šaljete poruku nekome, onda ne bi trebalo to ni da radite. To je za mene bila posebna istina te noći.

Nekoliko pića me je navelo da pomislim da je dobra ideja da mu pošaljem poruku. Upravo sam završila letnji posao u jednom restoranu i pre nego što sam otišla, spetljala sam se sa šankerom sa kojim sam radila. Proveli smo dane i noći zajedno, upoznavajući se, iskreno rečeno, najviše fizički.

Bila sam očarana njime i bila sam ubeđena da je on sledeća ljubav mog života. Uživao je u svojoj slobodi i divila sam se tome, ali sada znam da osobu koja je u stanju nedelju dana da ne zameni telefon koji se pokvario, jednostavno boli uvo.

Jednog jutra, veoma rano, tokom te nedelje kada je bio bez telefona, probudio me je neki zvuk koji je dopirao s prozora. Bilo je 4 ujutru. Provirila sam i videla njega kako baca žir ne moj prozor. Prvo logično pitanje je bilo: “Šta ti radiš ovde?”

Insistirao je da je bio primoran da dođe i da mi kaže da se nije zaje**vao sa mnom. Taj razgovor je bio nešto što i danas obožavam, a krajnji dogovor je bio da se viđamo tajno zbog naših kolega…

Bilo je zabavno, sve do jedne večeri.

Posle smene, koleginica i ja smo otišle na piće u obližnji bar. Pre nego što smo odlučile gde ćemo, rekla mi je da ima trač za mene, taman kada sam ja pomislila da joj kažem za svoju tajnu vezu. Onda je izgovorila identičnu rečenicu koju sam ja njoj htela da kažem.

– Viđam se sa Džejkom, šankerom – izgovorila je.

Bilo je neverovatno koliko informacija sam bila u stanju da joj pružim samo jednim pogledom. Bila je to loša scena iz tinejdžerskih filmova koja je došla u realan život. Želela sam da je povredim i zagrlim u isto vreme.

Trebalo da je da se vratim na posao, naručim piće od njega i prospem mu pravo u lice. Umesto toga, pozvala sam najbolju drugaricu i gledala kako me stranci na ulici posmatraju dok plačem. Cela situacija me je zbunjivala.

Nekoliko dana nakon “otkrića”, nekoliko prijatelja me je pozvalo da izađemo. Svakim novim pićem sam imala veću želju da mu pošaljem poruku. Zašto?

Zašto insistiramo da dođemo do ljudi koji ne bi trebalo da postoje više u našim životima? Sa društvenim medijima i porukama, ljudi koji bi trebali da budu “ubijeni” u vašem životu, to nisu.

– Da li je stvarno gotovo među nama? Evo samo da mu pošaljem kratku poruku, da vidim da li će da odgovori – govorimo sebi.

Ja kažem – nemojte.

Kada sam o ovome pričala sa mamom svoje prijateljice, koja je u ranim pedesetim godinama, rekla sam joj da u njeno vreme mora da je bilo mnogo jednostavnije bez mobilnih telefona i interneta, da imam utisak da nakon svakog raskida nosim po jednog seronju u svojoj torbi zbog kojih proveravam da telefon. Njen odgovor me je iznenadio.

– Nama je bilo mnogo gore. Mi smo sedele i čekale pored telefona kod kuće – rekla je ona.

Te noći u toaletu sam se osećala kao da sam mentalno kod kuće, čekajuči telefon da zazvoni.

Mnogo puta se fraza “ženski izlazak” svodi na ono “pravi mi društvo dok mi on ne pošalje poruku”.

Sklonite telefon. Ugasite ga. Ostavite ga kod kuće. Šta god, samo mu nemojte slati poruku.

Izvor: kronervijesti