Ubijedili su nas…

Ubedili su nas da je luksuz izaći bar jednom mesečno s porodicom na ručak. Ubedili su nas da je normalno trpeti, nemati, zajmiti, biti hronično željan svega. Ubedili su nas da je luksuz otići s porodicom na letovanje, i to na rate. Ubedili su nas da je razbacivanje imati više od dva para cipela, a da je normalno birati kome će se u porodici koje jeseni kupiti nove.

Postali smo nacija gojazna od hleba, jer za meso para nema. Postali smo zemlja isfrustriranih roditelja jer deci ne možemo da priuštimo stoti deo normalnih stvari koje bismo želeli. Postali smo zemlja posvađanih supružnika, jer smo stalno pod stresom, stalno nervozni, hronično nesrećni. Postali smo gubitnici, a nije nam jasno zašto. Pošteno smo završili škole, pošteno radimo svoj posao, ali ova država nije zadovoljna – cedi nas dok ne pocrkamo i ubeđuje da tako mora. Da tako treba. Da je to savršeno normalno. Sahranili bi nas najradije, ali ne mogu dok plaćamo poreze i doprinose. Umesto da urlamo “Hoćemo bolje!”, mi šapućemo da može i gore. Nema težnje ka srećnijem životu, već straha od veće nesreće.

Sramno nazivaju minimalcem najnižu platu u ovom delu sveta, sa kojom se minimalni troškovi ne mogu pokriti. Dvoje roditelja na minimalcu, sa dvoje dece u kući, za kupovinu zimske jakne se spremaju onako kako je normalno spremati se za kupovinu novog auta. Naši su radnici najobespravljeniji u Evropi. Nemaju para da se leče, da poprave zube, da zakrpe cipele. Štede na ogrevu, krpe jednu rupu dok se druga otvara, duguju za struju, za vodu, dolaze im izvršitelji, strahuju da će ostati i bez to malo sirotinje koju su stekli. A onda poboljevaju, pa i bolesni rade, jer je luksuz otići na bolovanje. Za to vreme se cena rada podiže za tri-četiri dinara. Ubedili su nas da je i to normalno i da tako treba.

Ponizili su nam roditelje u starosti, naterali ih da kopaju po kontejnerima, umesto da nakon 40 godina rada biraju banje u kojima će malo ojačati, smanjiti bolove, poboljšati zdravlje. Umesto da se igraju sa unučićima, gledaju ih preko Skajpa, jer je iz ove zemlje pobegao svako ko je mogao.

Deca nam odrastaju u uverenju da je normalno ovako živeti, jer za drugačije ne znaju. Za razliku od porodica u normalnim zemljama, kod nas ne možete da isplanirate da sa decom za praznike negde otputujete, da vam deca upoznaju i drugačije kulture, obiđu znamenitosti iz udžbenika.

Izvor: buka